Stariji ljubitelji sporta, a posebno fudbala, sigurno se sećaju Denisa Bergkampa. “Neleteći Holanđanin” bio je jedan od najboljih fudbalera na svetu krajem prošlog i početkom ovog veka, a njegovi potezi, bilo u dresu Arsenala bilo u narandžastom dresu Holandije, i dalje se pamte i prepričavaju. Ipak, Bergkamp je imao jednu veliku prepreku u svojoj karijeri: plašio se letenja. Kad bi njegov klub igrao u gostima, Bergkamp ne bi putovao avionom sa ekipom, već bi krenuo dan ranije, automobilom.
Bergkamp je samo jedan, možda i najpoznatiji primer vrhunskih sportista koji su morali da biju mentalnu bitku, i koji su dostigli sam panteon svog sporta uprkos tome što nisu mogli da putuju kao ostatak ekipe. Taj strah mnogima bi uništio karijeru, ali on to ipak nije dozvolio.
Uticaj na sportsko klađenje
Sve ovo je posebno izraženo u današnjem svetu, kada se igra još veći broj utakmica i kada ekipe prelaze velike razdaljine u roku od samo nekoliko dana. Ako je ključni igrač iscrpljen posle dugog puta, to može vidljivo da utiče na njegovu igru. Zbog toga danas o takvim stvarima ne razmišljaju samo treneri i analitičari, već i ljubitelji sportskog klađenja, koje je postalo jedan od popularnijih vidova zabave. Oni nastoje da analiziraju svaki detalj, počev od izbora odgovarajuće platforme za klađenje. U tome mogu da im pomognu sajtovi kao što je Legalbet u Srbiji, koji prate, upoređuju i ocenjuju bukmejkere.
Posle toga, kladioničari pokušavaju da pod lupu stave i sam meč, uključujući formu ekipe, stanje igrača i okolnosti u kojima tim ulazi u utakmicu. Recimo, na Svetskom prvenstvu ekipa ponekad mora da preleti veliki deo kontinenta kako bi odigrala naredni susret. Zamislite da pritom jedan od njenih najvažnijih igrača ne voli letenje i da do utakmice putuje vozom ili automobilom stotinama, pa i hiljadama kilometara. U takvoj situaciji slika o tom timu odmah izgleda nešto drugačije.
Ali sa čim takav strah može biti povezan i da li postoji kod nekih savremenih igrača?
Kontrola i fobije
Ali, šta je tačno aerofobija – kako se stručno naziva ovaj strah – i koliko je česta? Može se reći da je to jedna od najčešćih fobija, s obzirom na to da američki Nacionalni institut za mentalno zdravlje procenjuje da od nje pati do 6,5 odsto populacije. Pa ipak, često mislimo da su sportisti svemogući, jer zašto bi se neko ko se ne plaši da primi udarac od grdosije teške 120 kilograma ili od zvižduka 100.000 navijača, bojao nečeg što je, na kraju krajeva, krajnje statistički bezbedno?
Psiholozi poput Majkla Žervea objašnjavaju da strah od letenja nije samo strah od letelice i “fizike”, već od gubitka kontrole. A znamo i na primeru Novaka Đokovića, najuspešnijeg tenisera svih vremena, da su sportisti ljudi koji po prirodi stvari vole da kontrolišu sve. Treniraju satima, usavršavaju svaki pokret, pripremaju se za sve moguće scenarije na terenu. A onda dođe putovanje i shvate da su u avionu zapravo bespomoćni, da njihova sudbina zavisi od pilota, vremenskih uslova, mehaničara…
Postoji i jedna druga komponenta na koju skreće pažnju dr Rid Vilson, psiholog čija su uža specijalnost anksiozni poremećaji, a koji je radio sa koledž igračima u Sjedinjenim Državama. On navodi da se mnogi sportisti koji su svesni svoje fobije zapravo plaše i da će se na neki način osramotiti, tako što će dobiti napad panike pred saigračima. Jer čovek koji važi za neustrašivog na terenu, ponekad i kapiten ekipe, ne želi da ga prijatelji iz svlačionice vide kako drhti u sedištu.
Naravno, kod nekih sportista taj je strah izazvan konkretnim iskustvom, odnosno traumom. Neki su možda u detinjstvu doživeli turbulencije ili prinudna sletanja ili im je neki član porodice doživeo nesreću. Kod nekih je, pak, strah jednostavno iracionalan, što ga čini težim za razumevanje, i samim tim i za lečenje.
Autobus Džona Madena
Pomenuli smo Bergkampa, koji je imao fudbal u malom prstu ali je ostao zapamćen kao čovek koji je celog svog života vukao fobiju, i koja je sasvim moguće ograničila sve što je mogao da postigne. Bergkampov strah od letenja razvijao se postepeno, jer je zazirao od aviona još kao dečak u Ajaksovoj akademiji. Ipak, tek nakon Svetskog prvenstva 1994, održanog u Sjedinjenim Američkim Državama, kada su “Lale” putovale čarterima između gradova u kojima su igrali, shvatio je da više ne može i neće da leti.
Sve to je imalo i konkretne posledice na njegovu karijeru, ali i na zaradu: u svojoj autobiografiji (“Stillness and Speed“) opisao je da je tokom pregovora sa Arsenalom ostao bez sto hiljada funti od plate jer je klubu bilo jasno da neće moći da im pomogne na svim gostovanjima.
U američkom sportu, najpoznatiji “neletač” je legendarni trener, a potom i komentator i zaštitno lice franšize Madden NFL, Džon Maden. On je zapravo patio od teške klaustrofobije zbog koje nije mogao da bude u avionskoj kabini. Kada je postao komentator, iznajmio je ceo autobus (od milošte nazvan “Maden kruzer”) sa ličnim vozačem, spavaćom sobom, kuhinjom, kancelarijom, telefonom i televizorom.
Savremeni primeri vredi pažnje
Strah od letenja nije ostao samo priča iz ranijih generacija sportista. I danas postoje dobro poznata imena koja su otvoreno govorila o tom problemu i pokazala da on može da pogodi i vrhunske profesionalce.
- Donovan Mičel (košarka) — NBA zvezda je 2021. otvoreno govorila o strahu od letenja posle prinudnog prizemljenja timskog aviona Jute džez. Zbog toga je propustio jedno gostovanje, a kasnije rekao da ga taj problem ipak neće sprečiti da putuje sa ekipom.
- Džok Pederson (bejzbol) — MLB igrač San Francisko džajantsa javno je pričao o tome da se plaši letenja. Kako je preneo AP, po dolasku u San Francisco počeo je da radi sa klupskim stručnjacima za mentalno zdravlje kako bi lakše kontrolisao anksioznost tokom putovanja.
- Rojs Vajt (košarka) — bivši NBA igrač postao je jedan od najpoznatijih savremenih primera sportiste koji se otvoreno suočavao sa anksioznim poremećajem i izraženim strahom od letenja. Zato je tražio da na neka putovanja ide autobusom, a ta tema je svojevremeno bila i važan deo njegovih pregovora sa Hjuston roketsima.
Sve to pokazuje da ni savremeni sport, uz čarter letove, naprednu pripremu i stručne timove, nije uklonio ovakve strahove. Sportisti su i dalje ljudi sa svojim slabostima i unutrašnjim borbama. Razlika je u tome što danas u mnogim klubovima i organizacijama imaju više podrške nego ranije, pa se o takvim problemima otvorenije govori i češće traži stručna pomoć.
Kako se sportisti nose sa strahom?
Nekada je jedini “lek” bio alkohol, ali danas i klubovi ulažu mnogo novca u mentalno zdravlje igrača, imaju posebne psihologe koji sa njima rade i koji im pomažu na svakodnevnom nivou.
U novom dobu je strah od letenja samo jedan segment šireg pitanja mentalnog zdravlja u profesionalnom sportu, i sasvim je u redu da sportista bude i ranjiv i da se o tome razgovara. A priče ovih sportista podsećaju nas da su i oni, kada se sve sabere i oduzme, ipak ljudi od krvi i mesa – i strahova – kao i mi.
