Đurđevi stupovi spadaju u red najstarijih srpskih manastira – manastir je podignut krajem 12. veka – i kao takav, viševekovni hram koji je opstao do današnjih dana, našao se na listi Svetske kulturne baštine UNESCO-a. To znači da već 845 godina postoji ovo zdanje posvećeno Svetom Đorđu, čiji je ktitor veliki župan Stefan Nemanja, monaški Sveti Simeon.
Nema pouzdanih informacija o tome, ali se smatra da je ideja o gradnji manastira potekla u momentu dok je Stefan Nemanja bio u jednoj pećini, gde se zavetovao da će izgraditi hram posvećen Svetom Đorđu, svecu kome je toliko puta zavapio za pomoć, a svoje zaveštanje ispunio je u godinama koje će doći.
Kada je reč o samom nazivu manastira, prozirno je da se prvi deo imena odnosi na Svetog Đorđa, dok je druga reč, stup, manje poznata jer se više ne upotrebljava, a evo i šta predstavlja – stup je prostraniji komad obradivog zemljišta u posedu vladara, vlastele ili crkvenih institucija, koji su ga neposredno iskorišćavali. Još se mogu definisati kao deo vlastelinske rezerve, koji su besplatno obrađivali lokalni stanovnici određenog područja.
Istorijat manastira Đurđevi stupovi
Smatra se da je gradnja manastira započeta nakon 1166. godine, kada je Stefan Nemanja počeo da vlada srpskim zemljama, a da je pet godina nakon toga završena izgradnja crkve, što potvrđuje i ktitorski natpis koji se nalazi na hramu. Radovi na oslikavanju njene unutrašnjosti takođe su završeni nedugo posle izgradnje, 1175. godine, što je učinilo da manastir ubrzo postane izuzetno ugledna vladarska zadužbina loze Nemanjića.
Pomenuti ktitorski natpis predstavlja izuzetno važan i dragocen spomenik naše kulture, pre svega jer je datiran (potiče iz 1170/71. godine), što nam omogućava da odredimo starost i ovog zdanja, a ujedno je i redak spomenik pismenosti na ovom tlu, jer ukazuje na početke opismenjavanja srpskog naroda.
Poznato je da su Nemanjići iza sebe ostavili na desetine zadužbina, što ih čini najvećim ktitorima u istoriji srpske države. Pa ipak, moglo bi se reći da je gradnja manastira Đurđevi stupovi bila prelomna tačka kada je reč o uspostavljanju određene političke ideologije Nemanjića. Tadašnja srpska država funkcionisala je neodvojivo od vere, a upravo je Stefan Nemanja bio taj koji je uspostavio novi sistem vrednosti, dok su ga ostali vladari iz te dinastije verno sledili.
Drugi ktitor manastira Đurđevi stupovi
Pored Stefana Nemanje, još jedan vladar iz nemanjićke loze kasnije je nadogradio crkvu i oslikao pripratu, a reč je o kralju Dragutinu, bratu čuvenijeg vladara, kralja Milutina, kome je Dragutin predao vlast nakon tragičnog pada sa konja, što je prouzrokovao trajnu nepokretljivost tela.
Kralj Dragutin na sebe je preuzeo brigu o ovoj crkvi, i pored toga što ju je dogradio i oslikao, pretvorio je ulaznu kulu u kapelu, koja je onda dobila funkciju grobne kapele. U kapeli se i danas nalazi prikaz kralja Dragutina sa modelom crkve u ruci, a po sopstvenoj želji takođe je sahranjen ovde, godine 1316.
Manastir Đurđevi stupovi i njegova arhitektura
U putopisu Aleksandra Deroka iz 1922. godine Đurđevi stupovi, tačnije njihova crkva posvećena Svetom Đorđu, upoređeni su sa Notr Damom i Remskom katedralom, po svojoj velelepnosti koju čine dve simetrične četvorougaone kule. Samo zdanje još posebnijim od obe katedrale činilo je i to što se ne nalazi na trgu, već se izdiže i blista na uzvišenju.
Osnovu crkve čini kvadrat, a kupola ima četiri stupca koji je čine oslonjenom na podlogu, dok se na zidovima nalazi šest prozora, sa kojih svetlost obasjava unutrašnjost crkve. Kocka natkriljena kupolom, kako spolja izgleda crkva, čini da ona odaje utisak jednostavnosti, te da na posmatrača deluje samo svojom masivnošću, a ne ornamentima.
Kada bi trebalo odrediti stil gradnje, govorili bismo o spoju dve srednjovekovne graditeljske koncepcije, i to romanske, poreklom sa Zapada, i vizantijske, poreklom sa Istoka. Sama crkva posvećena Svetom Đorđu veoma je važna kada je reč o formiranju raške škole, koja je bila vodilja kada je reč o gradnji brojnih zdanja u srednjovekovnoj Srbiji.
Manastir Đurđevi stupovi – živopis
S obzirom na to da je reč o viševekovnom hramu, a da su na ovim prostorima tokom vekova smenjivani različiti periodi burnih vremena, očekivano je da prvobitni živopis manastira Đurđevi stupovi nije u potpunosti sačuvan. Ima malo tragova i o živopisu svedoče uglavnom fotpgrafije nastale između dva najveća svetska sukoba, u 20. veku, ili iz istraživanja zainteresovanih pojedinaca, kakav je bio npr. N. L. Okunjev.
Prema tim izvorima i istraživanjima, može se reći da se u polukaloti nalazio Hrist Svedržitelj sa anđelima, doks su se na zidovima nalazile uglavnom figure proroka Ilije, Danila, Jeliseja, Zaharija Mlađeg, a takođe i Sveti Azarije i Ananije. Pored toga, u unutrašnjosti crkve našli su se i prizori sa jevanđelistima Lukom i Markom, između njih Svete Keramide, kao i medaljoni sa anđelima.
Gornja i srednja zona crkve sadrže scene posvećene najvećim praznicima u prvoslavlju i takođe Hristovom stradanju: Krštenje, Sretenje, Vaskrsenje Lazara, Duhovi, Izdajstvo Judino, Uspenje presvete Bogorodice, Raspeće, a pretpostavlja se da se među njima našlo i Oplakivanje.
Donju zonu činile su scene koje su prikazivale ratnike ili poprsja svetitelja, a ne treba izostaviti ni to da su se i Sveti Prov, Tarah i Andronik takođe našli na potrbušju luka prolaza iz naosa u pripratu, dok su ispod njih bili Sveti Petar i Pavle.
Obnova manastira Đurđevi stupovi
Ukoliko bi bilo potrebno izvršiti periodizaciju postojanja manastira nakon srednjeg veka prema ključnim istorijskim okolnostima koje su se održavale na stanje manastira Đurđevi Stupovi i život u njemu, moglo bi se govoriti o tri perioda:
- period vladavine Turaka i očuvanja kontinuiteta u manastiru do kraja 17. veka
- period napuštanja manastira na kraju 17. veka i njegovo rušenje zaključno sa XX vekom
- period istraživanja, zaštite i obnove manastira
Razaranje manastira dovelo je do toga da su od celokupne građevine Đurđevih stupova ostali samo neki delovi crkve, uglavnom u ruševinama, sa gotovo zanemarljivim delom kupole i retkim ostacima živopisa na očuvanim zidovima. Kapela kralja Dragutina jedina je građevina koja je imala krov, što se ne može reći za ostale manastirske zgrade, a sve ruševine prekrile su zemlja i šuma.
Godine 1960. usledila su istraživanja i radovi koji su podrazumevali zaštitu manastira. Deo fresaka koji nije nagrizao zub vremena premešteni su u Narodni muzej u Beogradu, a jedan deo ostataka našao je svoje mesto u muzeju sagrađenom ispred samog manastira. Reč je o manjoj građevini kojoj je namena zaštita i izlaganje najznačajnijih fragmenata crkve i drugih zgrada koje pripadaju manastirskom kompleksu. Od određenih delova fragmenata nastale su celine spajanjem tih delova. Jedan od najznačajnijih rekonstruisanih delova jeste zapadni portal crkve koji je sadržao veoma važan natpis o njenom građenju.
O izuzetnoj vrednosti i značaju manastira Đurđevi stupovi svedoči činjenica da je upisan u listu Svetske kulturne baštine UNESCO-a, kao deo prostorne celine Stari Ras sa Sopoćanima. Postoji svest našeg naroda zašto je važno obnoviti Đurđeve stupove, te je kraj 20. veka obeležen aktivnostima u vezi sa obnovom, koje je inicirala Raško-prizrenska eparhija.
Jedna od prvih izgrađenih zgrada jeste konak, koji je završen 2002. godine, čime je omogućeno da se liturgijski život vrati u manastir, vođen monasima koji su takođe ponovo došli u Đurđeve stupove. Nakon tri veka u manastiru ponovo postoji život, a sve zahvaljujući onima koji su prepoznali važnost ovakvih radova.
Gde se nalazi manastir Đurđevi stupovi?
Manastir Đurđevi stupovi nalaze se na jednom brdu iznad Novog Pazara, što predstavlja teritoriju nekadašnje države, tačnije Starog Rasa. Od Novog Pazara udaljeni su oko 4 km, dok ih od Beograda deli oko 300 km razdaljine, te je iz prestonice je najbolje doći Ibarskom magistralom, odnosno putem koji preko Lazarevca, Ljiga, Preljine, Kraljeva i Raške vodi čak do Podgorice.
Svojom lepotom i položajem među brdima sa kojih ponosno dominiraju, Đurđevi stupovi intrigirali su i intrigiraju brojne putopisce, stvaraoce, pesnike i druge umetnike da o njima razmišljaju i posvećuju im brojne redove u knjigama. Nadamo se da ćete što pre krenuti put Pazara i naći se upravo ispod ovog velelpnog hrama, koji je naš čuveni pesnik Laza Kostić opisao na sledeći način:
ĐURĐEVI STUPOVI
I
Stoje prebeli Đurđevi stupovi,
svedoci verni božje ljubavi,
oblaci lebde nad njima gore,
lagano brode lagano skore,
kazujuć bogu molitve setne
što im iz crkve doleću čedne,
a kad im tvorac srdito grmne.
onda odlete za gore strmne.
Stoje prebeli Đurđevi stupovi.
ljubazni znaci božje ljubavi.
ljubaznim licem na breg se smeše,
a ravno polje, studeni breže,
milotom teškom već obamreše,
milotom teškom zaspaše veće,
pokrivaju se odorom belom,
pokrovom snežnim, zimnjim odelom,
dok opet božji žešći smehutak
ne stopi sa njih taj beli skutak.
Samo na vršku brega visoka,
neznana soja, neznana roka,
jedno se drvo golemo gleda,
i sunca, i posred, leda
vekove traje, pobratim kama,
od smrti živeć, od jada sama,
ogromnim granjem u nebo niče,
kô preklinjući svet-mučeniče
dižu mu s’ ruke, ogranci goli,
rekô bi višnjeg preklinje, moli,
il’ vetar samo suhim granjem ječi,
jaukom dugim kô da zbori reči:
bože večnosti, bože trenutka!
bože ‘seljene i svakog kutka!
I ovim kutom grešnoga sveta
da kadgod zađe stopa ti sveta!
Grešan je možda, nevredan, bože,
al’ pati, pati, što igda može! —
Tako se ori očajni glasak,
sluša ga samo crkvica stara,
kadikad mu setno zvonom odgovara,
i sluša ga sveti ikonostasak,
i s njega sluša u okviru malu
svetitelj Đorđe na belome ždralu,
drkće mu ruka kako oštro sluša,
sve žešćim gnjevom aždaju guša;
i beli ždrale kô da uhom striže,
iz nozdrva mu modar plamen liže,
žestokim plamom kandilo pali
što su ga oci pred ikonu dali,
kandilo sveto plamenom pali,
da boga moli, da boga hvali!
Al’ da ga čuje, žive duše nema,
sa neme gore toga glasa nema;
i ako katkad s one strane gore
de se još teže molitvice ore,
ako ga tamo koji junak čuje,
verno ga čuva, verno ga štuje;
žalostan s njime, s njime je volan,
sa njega samo zdrav je i bolan,
njime se pita, njime se truje,
od njega mače plamene kuje!
II
Na strmom pragu gorskoga klanca
otkud se vidi zvonik samostanca,
jedna je bula mlađana stala:
il’ je od puta svog malaksala,
ili su sveti stupovi beli
meko srdašce buli zaneli?
Srdašce meko i meke grudi
mora da žešća nevolja muti,
jer iz oka joj setna kaplja bije,
uzdahom sklapa bele ruke dvije,
„Zar tu? oh, tu zar?” uzdiše bula,
„tu je, oh, tu je, duša je čula,
tu mi ga sveti rekoše oci.
rekoše mi ga mladi uskoci,
tu mi je dragi, oh bože blagi!
Je l’ mu još ljubav ‘nako u snagi,
je l’ još onako, ili već vene,
jer kaluđerom posta zbog mene!
Kad mene Turci ukradoše mladu,
ukradoše i njemu jedinu nadu,
jedinu milost kob mu uze preka,
i odreče se milosti svake
i svakog leka za svoga veka. —
Nije ni znao zar da sam živa?
u bogu, mnio, duša mi počiva,
zato i sebe predade bogu.
U bogu, reče, naći je mogu! —
Oh, kamo da je, kam da je tako,
kam’ da je tako samo opako,
al’ nisam, nisam, ej, tužna ćeri,
u bogu nisam ni u božjoj veri!
Al’ evo, bože, primi me bednu,
primi me bednu, hudu nevrednu,
Vodi me, dragi, Hristovu licu,
pokrsti grešnu poturčenicu!
Ja ću sad tebe u bogu da tražim,
blizinom tvojom grehe da blažim,
oh, vodi me, vodi, Hristovu licu,
pokrsti grešnu poturčenicu!”
I pođe bula uzanom stazom,
širi joj se srce nadanim spasom,
pod stopom njenom snezi se tope,
jer nad je taj greje od glave do stope,
od glave do stope drkćući od nada,
stala je pred crna manastirska vrata,
na crna vrata belom kuca rukom,
iz bela grla, tankim zove gukom:
„Hodite oci, oj, oče, hodi!
otvori vrata jednoj siroti!”
dugo je tako kucala bula,
dugo je nisu bratija čula,
dok nije jedan iz dvora se vinô,
bravu odvrnô, vrata odškrinô:
„Pa koje dobro, lepa hrišćanko,
il’ nevolja koja, mlada neznanko?”
„Nevolja beše, dobri moj oče,
nevolja beše, al’ sada se doče,
jer evo nađoh utočište naše,
iz harema mrska Osmana paše:
ropstvo mi dođe nesnosno, mrsko.
a omile mi otaštvo sr’sko:
pusti me, oče, pusti me, pusti,
umoriše me putovi pusti,
pusti me, oče, il’ me samo javi,
oh, javi me, javi igumnu Varnavi!” —
Tako se moli duša sirote,
sklope se vrata, kaluđer ode.
III
Kaluđer crni ozbiljnim krokom
zamišljen se penje uz trošno stepenje,
poniznim licem, grozom dubokom,
suhonjavom rukom o vrata lupa,
u igumnovu ćeliju stupa:
„Dobra ti sreća!” kaluđer se javlja,
„Dobra ti sreća pored bolja zdravlja!
Al’ osim zdravlja tvoga i sreće,
još ima nešto dužnost da ti reče:
bula jedna mlada pred vratih čeka,
utočišta moli i konaka meka,
dozvoli oče, oče dopusti,
hrišćanska milost da je u dvor pusti:
bula je, kaže, pobegla od paše,
al’ krv je naša, dete je naše;
i onomad jednu odbismo žrtvu:
sutra je u snegu nađosmo mrtvu!
Pa sad bar, oče, sad bar dopusti,
hrišćanska milost da je u dvor pusti!”
Tako se moli kaluđer sedi,
brojanice niže, u zemlju gledi,
brojanice niže, kô da reči broji,
da l’ suviše reče ko da se boji.
I bolje da broji niz brojanica,
neg srdite bore s igumnova lica,
s visoka čela igumanova
da čita, bolan, nečitka slova,
nečitka slova s čela visoka,
s korice tvrde knjige života;
al’ u toj knjizi koliko još mora,
koliko još biti neviđenih bora,
neviđenih bora, nečitanih slova,
razvalina crnih izgorelih snova?
U razvalinama žive duše nije,
tek jedna guja u njima se krije,
paklena guja, hladna, samoživna,
nemilost živi ispod razvalina,
jer ko siktanje te ledene guje
kaluđeru sedom ova reč se čuje?
„Zar opet bula, budalo stara?
Ko će da pati, ko da odgovara?
Zar ne znaš, bolan, ne znao boga?
Zar ne znaš vole paše čestitoga?
dosta smo krili tuđe bitangaše,
nemilost navukli Osmana paše,
zar nisi čuo kako paša preti,
nisi ga čuo bogom se kleti,
ako još jednog primimo begunca,
nećemo više gledati sunca,
već samo možda umiruć’ sramno
spaljenog stana garište plamno!?
I opet si došô, nesmisleniče,
i opet mi take donosiš priče?
Odlazi taki, odlazi migom,
naloži mladim iskušenikom
smesta nek jedan paši odjezdi,
neka mu nosi ponizne vesti
da se grešnica nije mogla spasti,
da j’ u našem domu, u njegovoj vlasti!
Žurite brzo na najboljem konju,
paša nek dođe, kad hoće, po nju!
Pa posle, starče, posle zapovedam,
nek dođe bula da je ispovedam!”
Reče Varnava, iguman mladi,
a starac ode tako da radi. —
Al’ tamo dole ispod samostana,
u studeni snežnoj zimnoga dana,
neprestano čeka begunac lepi,
nadom se greje, verom se krepi,
greje je nada od glave do stope,
pod stopom se njenom snegovi tope.
Dugo je tako čekala mlada,
kad ujedared otvore se vrata,
izleti jedan konjanik iz dvora,
rekô bi trkom pregazit je mora,
izleti i brzo nestade u gori,
cura se krsti, u sebi zbori:
„Da crna konja, da crnja junaka,
iz svetla je doma, al’ je čedo mraka!”
Tako zbori cura, pa se čudom krsti,
u krst se već slažu nehotice prsti!
Dok se tako krsti bula, u tom času
u crkvi maloj na ikonostasu
ikona se jedna stresa u okviru,
ikona Đurđa, sveca namastiru,
stresa se slika u tresu sve jačem,
svetitelj Đurđe zamahuje mačem,
zamahuje ljuto sve žešćim mahom,
a konjic mu diše ognjevitim dahom,
ognjevitim dahom listove prosu
starostavnih knjiga, na pevnici što su,
a na jednom listu otvorenih knjiga
pisana slova plamenog lika,
gnjevita beljca ognjevitim mlazom
užežena, zbore ‘vakim iskazom:
„Bože večnosti, bože trenutka,
bože ‘seljene i svakog kutka,
oh, bože kletve, bože milosti
oprosti svetu grešnom, oprosti!
Samo naveki ispred tvog lica,
naveki prognan da je izdajica!
Na njega samo, roba doveka,
na njega samo, samo na njega,
nebeskog gnjeva sve gromove prospi,
ne prosti njemu, il’ nikom ne prosti!
Jer nikog ne mož’ gora kletva snaći,
do zajedno s njime u raju se naći?
Oh, zato, bože večne milosti,
ne prosti njemu, il’ nikom ne prosti!”
Još dalje piše, još dalje se niže,
sve žešća kletva, sve strašnija misô,
onaj tek zna je što je napisô;
jer čudan je pogled, čudan je trenut,
samrtno oko mora zasenut,
samo se vidi vatra sve žešća,
strašan je plam, al’ strašnij’ navešća.
IV
Meku je ruku u ruku dala,
u suhu ruku sedoga kala,
kale je vodi; kô pastir janje,
nejako janje, kad vodi na klanje;
pokazujuć vrata svoga gospodara,
unutra je pušta, vrata zatvara.
„Ti li si ćerko?” iguman zagrmi,
„što kod paše misli nas da ocrni?
Ti li si nesrećo, ti li si kugo?
Al’ čekaj samo, nećeš mi dugo!”
„Vladimire!” zamuca lepojče ubavo,
„da l’ Vladimire il’ igumne Varnavo?
za ime boga da l’ sam čula pravo?!
Drktala je bula od pete do glave,
čujući pozdrav igumna Varnave,
sa bleda lica kad joj pade veo,
i Varnava kao da zadrkta ceo.
Bledo mu lice još većma pobledi,
ledeno srce još većma se sledi:
„Koga vidim, jadan? čije čujem glase?
oh, blagi bože, preblagi spase!
da li me kušaš, da li me karaš,
što preda mnom senku najmiliju stvaraš,
sahranjenu davno, u srećnijem dobu,
u grudi mojih ledenom grobu?
Ili se sama iz grudi mi diže? —
Oh, hodi senko, hodi — bliže — bliže!”
Za ruku je rukom grčevito stisnu,
od bola bula i od jada vrisnu,
obneznani se, pade mu na grudi;
u grudma ledenim stari plam se budi,
u grudma ledenim, ispod razvalina
negdašnjih snova, negdašnjih milina,
upali se iskra prvoga žara,
usplamti ljubav žestoka, stara;
al’ ona guja, ona podmukla,
guja nemilosti, što se tu uvukla,
izleti ispod buktiva garišta,
opaljena plamom ljuto propišta,
pobesnila pusta guja nemilosti,
u grudma grize srce, pluću, kosti!
Seća se tužan kale u nesvesti,
seća se svoje ropske zapovesti,
oseća grižu u grudima guje,
oh, ala jede, oh, ala truje!
Jede mu srce, pluću i kosti,
„oh, bože!” vrišti, „oprosti, oprosti!”
Prediše, kuka besomučniče,
srlja na vrata, grmi i viče,
sa sviju strana kaluđeri lete:
„Šta ti je, šta je, trojice ti svete?”
„Oh šta je! šta je! — ta nevolja je,
nevolja teška, samrtni kraj je!
da l’ učini, starče, ono što ti reko’?
da l’ ode ko? oh, dal’ je daleko?”
„Sve je u redu, po tvojoj volji,
konjanik dobar, konj je još bolji,
udesi sve to staranje naše,
sad je već možda glasnik kod paše”.
„Sad je kod paše poslanik vraga!
i ti još stojiš? taki bez traga!
Sedlajte konje, sedlajte svaki,
idite paši, idite taki,
poručite mu da se ne sprema,
da kod nas bule nikakve nema!”
Odoše oci kad su to čuli,
a Varnava ode sumrtvoj buli.
V
Veče je došlo, suton se hvata,
od zvezdica zlatnih zavesa pada,
da ne bi napast nasrtljiva mraka
prodrla u svetlo svetilište zraka;
sklopljena su vrata zimnoga dana,
i sklopljena stoje vrata samostana,
i samostan istog mal’ da se ne boji,
jer sin jedan mraka i pred njime stoji;
turski jedan telal stoji pred vrati,
balčakom vrata hoće da smlati:
“Otvori, more, đaur-derviše!
dosta sam čekô, ne mogu više,
zar nema pogan uši, kad ćuti?
al’ čekaj samo, odrezaću ti!
Otvori hej, otvori, Vlaše!
poruke ti lepe nosim od paše!”
Tako se dere nestrpljivo Ture,
i već se u dvoru kaluđeri žure,
ključevi zveče, brava se otvara,
proviruje brada kaluđera stara.
,,dobro Mi došo!” Ture ga pozdravlja,
,,Osman ti se paša ponizno javlja:
paša je blizu, tek tu što nije,
eno, gle, na bregu barjak mu se vije!
Al’ ako mu bula ne bude na krilu
Dok ne stigne zora prehodnicu čilu,
čestit će vas paša lepo da obdari:
koceva dobrih nekoliko pari,
koceva dobrih da čačkate zube
i još malo vatre na to tamno kube,
da vam se Vidi čitati opela:
eto to je, Vlaše, poruka ti cela!”
Izreče Ture, obode žerava,
kaluđeru starom iznemože glava,
klonu mu glava od teške muke,
ispadoše ključi iz mršave ruke,
i jedva se seti da treba da javi
poruku lepu igumnu Varnavi,
podiže ključe, zatvori vrata,
zar, da ne dođu Turci iznenada!
pope se starac po trošnim stepenma,
i opet nasta tišina nema.
Tišino moja, čedašce neba,
ala si mila, ala si lepa,
ispod sastanka noći i dana
kada te budi zveket đerdana,
na mekih grudi, sa grla meka
kada te budi umilna mu zveka,
il’ o muškom vratu kršenje grivna,
tišino moja, al’ si mi divna!
Il’ kad te uzdah njiha duboki
razležući se po junačkoj toki,
il’ poljubac sitan kada ti tepa
slatka tišino, al’ si mi lepa! —
Al’ kad te kida, kada te treska
užasni zveket okova teška,
kada te jauk i vrisak cepa —
al’ si mi strašna, tišino lepa!
Al’ nikad još valjda nisi bila taka
ko sada ispod šatora laka,
Osmana paše šatora bela,
nikad se još nisi tako otela!
Čestiti paša zamišljen ćuti,
pred njime ćute oci pognuti,
doveli su bulu pred gospodara,
gospodar ćuti, puši, al’ ne kara!
Bratija ćuti i bula je nema,
okovi joj ćute na rukama dvema,
nema je bula, al’ u srcu strepi,
poznaje ćudi svoga gospodara,
kako se strašno onome sveti
njega što dira, njega što vara!
I evo paša ispuši lulu,
po bradi se gladi, pogleda bulu:
„Dobro mi došla, verna moja ljubo!
docne mi dođe, al’ mi nije skupo,
nije mi skupo čekat na tebe,
samo te žalim što ti srce zebe.
Al’ nemoj tako da se žestiš jako!
na noge momci! rasturite pakô!
palite tamo one kule bele!
grejte joj srce sred vatre vrele!
vodite i te kaluđere stare,
njezine verne, dobre čuvare,
a oni drugi znaće već sami
kako se greje na požarnih plami’.
Samo Varnavu smestite lepo,
od njega prvi da vidim pepô!
Žurite momci, neka se sija!
i meni je zima! grejô b’ž se i ja!”
Namignu paša na svoje lude,
i što reče, tako se zbude.
Spaljeni leže Đurđevi stupovi,
svedoci negda božje ljubavi,
a sad svedoci božija gnjeva,
u garištu im greh se ogreva.
Al’ osim greha žive duše nema,
nekoliko samo kostiju beli’
što su ih po garu vetrovi razneli,
po pučini crnoj prosute se Nižu,
bledilom smrtnim kô da reči pišu,
da strašna lista, da strašnijih slova
što ih napisa pisac vekova!
Al’ šta to piše, šta li to veli,
ta crna knjiga sa ti slovi beli?
Jesu li kletve? proricanje je li? —
Još strašnije je, strašnije još je —
zbriši je, sudbo, s čitulje božje!
