Običaji za svadbu, predstavljaju deo kulture i tradicije jednog naroda koje se prenose sa kolena na koleno. Mnogi običaji za svadbu su nastali mnogo vekova ranije, a održali su se do dana današnjeg. Kao i sve tradicije i običaji za svadbu predstavljaju dugogodišnje prakse koje su sa sobom nosile određene simbole.
Mnogi običaji za svadbu danas smatraju se sujeverjem, neki su se zaboravili. Neki su se, pak, zadržali do dana današnjeg i predstavljaju neizostavni deo svake proslave venčanja. Svadbeni običaji kod Srba u zavisnosti od dela države i kraja se međusobno razlikuju, ali je činjenica da je većina njih makar poznato svim stanovnicima Srbije.
Zbog čega je biti kum jedna od najbitnijih uloga na venčanju, šta radi dever i zašto mlada baca sito na krov? U nastavku teksta predstavljamo vam neke od najpoznatijih i najrasprostranjenijih svadbenih običaja u Srbiji i istražujemo zbog čega su nastali, odakle vode poreklo i koja je njihova simbolika.
Svadbeni običaji u Srbiji – po čemu se razlikuju u odnosu na deo zemlje?
Svadbeni obicaji u Srbiji, kao što smo pomenuli, razlikuju se u zavisnosti od dela zemlje. Primera radi, od davnina postoji običaj širom Srbije da se u nedelji pred venčanje organizuje neka vrsta devojačke odnosno momačke večeri. Ipak na jugu i severu Srbije možemo primetiti razlike u samom načinu proslave.
Na jugu Srbije, tačnije u Leskovcu – pre venčanja organizuje se vrsta devojačke večeri koja se naziva češljanka. Ovakav svadbeni običaj praktikuje se isključivo na teritoriji Leskovca, kao i par okolnih sela. Još jedna zanimljiva činjenica je da se ovaj običaj zadržao do dana današnjeg, a prema etnolozima najverovatnije je nastao u 18. veku.
Na severu zemlje, s druge strane, u isto vreme nastajale su nešto drugačije tradicije pred samo venčanje. Neki vid momačke večeri nazivao se perjanica (Banat), perje, na perje (Bačka) ili busija, povečerje, uveč` svatova (Srem). Proslava kod devojke s druge strane, nazivala se navratarina, vrata, na vrata, oči vrata ili na oči vrata (Banat).
Ova okupljanja su na oba kraja države imala isti cilj – opraštanje od momkovanja, odnosno devovanja. Na severu su ovakvim događajima obavezno prisustvovali svirači – gajdaš, laftaš (violinista), tamburaš ili harmonikaš, da bi uveselili okupljene. A devojke bi pozivale svoje drugarice na kolače. Pored toga što se na ovim sastancima veselilo, obavljale su se i poslednje pripreme za sam dan venčanja.
Svadbeni običaji za mladu i mladoženju
Srbija je tokom svoje istorije bila pod uticajem različitih kultura, zbog čega nije čudno što su se i običaji za svadbu razlikovali u odnosu na deo zemlje. Ipak, neki običaji za svadbu su se prilično ustalili i dan danas su prepoznati širom Srbije. Svadbeni običaji kod Srba su tako neizostavni deo tradicije, koja se nije menjala vekovima unazad.
Svadbeni običaji za mladu i mladoženju su jedni of najbrojnijih, budući da su oni glavni akteri na proslavi, a svaka od ovih tradicija nosi sa sobom neku simboliku. Jedan od najpoznatijih običaja danas, koji se možda i najviše zadržao širom Srbije je mladoženjin pokušaj da skine jabuku sa krova ili drveta pucanjem.
Jabuka ima važnu simboliku u Srpskoj tradiciji, a ranije se njome čak i prosilo. Običaj pucanja jabuke sa najviše tačke u dvorištu, veruje se, nastao je kako bi se pokazala spremnost i sposobnost mladoženje da odbrani porodicu u slučaju nužde. Nakon pucanja u jabuku, tu je još jedan popularan običaj širom Srbije – bacanje sita.
Naime, mlada ima zadatak da baci sito na krov mladoženjine kuće – ukoliko se sito zadrži na krovu, mlada će ostati u kući, a brak će biti dugovečan. Ukoliko sito padne sa krova, ženski deo porodice treba smesta da zgazi sito, čime se, veruje se, poništava loše predskazanje koje palo sito pokazuje.
Još neki svadbeni običaji za mladu i mladoženju
Prenošenje preko praga je još jedna tradicija koja se zadržala širom Srbije. Veruje se da je poreklo ovog običaja staro slovensko verovanje da duše naših predaka zauvek žive u kući, te se prenošenjem preko praga, izbegava mogućnost njihovog uznemiravanja od još uvek nepoznate osobe.
U nekim delovima Srbije, običaj je da svekrva stavi bokal sa vodom na prag kuće koji mlada treba nogom da obori kako bi sve teklo glatko u kući i kako bi se postigla složnost. Na svečanom ručku mladenaca i njihove porodice, običaj je i da porodica mlade daruje mladoženju i obrnuto.
Uobičajeno je da se daruje zlatni nakit ili zlatnik. Mladina majka prema običaju peče pogaču, koja se zove – materina pogača. Mladencima se uručuje pogača pre svečanog ručka, pa je lome zajedno. Ko odlomi veće parče pogače, veruje se, biće gazda u kući Izgleda da je našem narodu stalo do toga kome će u kući biti poslednja, budući da postoji još verovanja vezano za ovo pitanje.
Naime, veruje se da nakon ceremonije venčanja, kada se mladenci izjasne da pristaju da sklope brak, mlada ili mladoženja treba da nagaze supružnika. Ko se seti da prvi nagazi drugog – imaće poslednju reč u kući. Vredan je i pomena običaj kićenja kapije doma mlade, koje simbolizuje mladin odlazak u drugu kuću.
Ovaj običaj je i danas jako zastupljen. Oko kapije s pravi luk ukrašen tkaninama i cvećem, a veruje se da okićena kapija treba da ostane takva do praznika Mladenci.
Svadbeni običaji – dever i njegova uloga
Postoji još mnogo običaja u kojima učestvuju mlada i mladoženja, a uz njih tu su i ostali važni akteri koji takođe učestvuju kako bi se tradicija ispoštovala. Svadbeni običaji u Srbiji prepoznaju brojne članove krvne i odabrane porodice kao veoma važne elemente, jedan od njih je svakako i dever.
Dever je uloga rezervisana za mladoženjinog brata, po pravilu neoženjenom. Dever učestvuje u brojnim svadbenim običajima, od kojih je najpoznatiji svakako kupovina mlade. Po pravilu naime, mladoženjina porodica pre same ceremonije venčanja dolazi po mladu, u njenu kuću.
Tu se dešava ritual kupovine mlade, koji je danas ostao samo u obliku performansa – retko se daje pravi novac, a sam običaj se često koristi kako bi se razbila trema i tenzija razgovorom i šalom. Nakon “kupovine mlade”, dever preuzima mladu, te motri na nju i čuva je do venčanja.
U nekim krajevima Srbije, dever kupuje i prsten i cipele koje će mlada nositi na dan venčanja. U nekim krajevima na jugu Srbije se i kupovina mlade vrši tako što se novac zadene u mladine cipele.
Običaji kuma na svadbi – koja su kumova i kumina zaduženja?
Nema sumnje – kum je definitivno jedna od najvažnijih zvanica na svadbi. Sve stare srpske izreke u vezi kumstva govore o tome – kum nije dugme, Bog na nebu – kum na zemlji. Kum je među svatovima vrlo poštovana ličnost, a ima i važnu funkciju svedoka prilikom sklapanja braka. Kum je takođe i duhovni srodnik mladenaca.
Odabir kumova značajno se razlikuje ne samo od dela države, već i ličnih odluka mladenaca. U Srbiji je poznata institucija starog kumstva koje se nasleđuje, a ova institucija simbolizuje dugotrajnu vezu dve porodice koje su se posredstvom kumstva vezale. Na jugu Srbije, staro kumstvo je praksa koja se često poštuje.
Ipak, baš zbog toga što je kum ne samo svedok, već i duhovni srodnik novopečenog bračnog para, sve je češće da se kum i kuma biraju u redovima najboljih prijatelja mlade i mladoženje. Negde se čak praktikuje i uzimanje starog kumstva, a uz to i još jednog kuma – najboljeg prijatelja mladoženje.
Kumova zaduženja su velika, kako i dolikuje ovako važnoj ulozi. On ne samo da učestvuje u činu zaključivanja braka, već je i zadužen da pomogne u organizaciji venčanja, kao i momačke večeri. Običaji kume na svadbi, uglavnom podrazumevaju pomaganje mladi da organizuje devojačko veče, kao i odabir venčanice i drugih detalja poput bidermajera.
Bidermajer, preko ramena, nasumično među drugarice baca mlada nakon ceremonije venčanja, a veruje se da ona koja uhvati bidermajer sledeća stupa na ludi kamen.
Duhoviti svadbeni običaji kuma na svadbi
Kum nije dugme, pa se tako ni ne ispraća bilo kako. Svadbeni običaji u Srbiji kažu da kada kum želi da pođe kući sa venčanja – ne sme da dodirne tlo! Zato se uzimaju dve stolice uz pomoć kojih kum gazi naizmenično jednom pa drugom nogom, a da mu pri tom niko ne pomaže.
Svadbeni običaji za crkveno venčanje – šta je potrebno za crkveno venčanje
Kum naravno ima i važnu funkciju na venčanju, on je duhovni svedok i u skladu sa dogovorom sa mladencima, može biti zadužen i za kupovinu burmi. Zanimljivo je to da je do 1946. godine u Srbiji bio obavezan brak koji se zaključivao u crkvi i drugim verskim objektima.
Tek od građanskog Zakona o braku iz 1946. civilni brak se izjednačava sa crkvenim, koje je od tada prepušteno volji mladenaca. Crkveno venčanje sa sobom takođe nosi brojne svadbene običaje prepune simbola. Primera radi, vezane ruke mladenaca belim platinom odnosno maramicom jasna je asocijacija za bliskost i povezanost.
Mladencima se na glave stavlja i kruna kao simbol povezanosti sa duhovnim svetom i večnom mudrošću. Mladenci na crkvenom venčanju po običaju nose i sveće, za koje se veruje da će osvetliti put u periodima nerazumevanja i iskušenja. Ceremonija u crkvi održava se u tišini, bez aplauza i graje.
Svako crkveno venčanje počinje ceremonijom obručenja, odnosno zaručenja – momenat kada mlada i mladoženja potvrđuju da žele da stupe u brak i jedno drugome stave prsten na ruku u zalog. Prsten kao kružni oblik simbolizuje večnu i neprekidnu ljubav.
Koliko traje crkveno venčanje?
Crkveno venčanje obično traje oko 45 minuta.
Crkveno venčanje u trudnoći – šta kažu pravila
Crkveno venčanje u trudnoći je po kanonu jedna od takozvanih predbračnih smetnji. Predbračne smetnje mogu biti raznorazne uključujući veliku razliku u godinama između mlade i mladoženje, razlika u veroispovesti i slično. Ipak, postoji gradacija ovih smetnji od takozvanih uklonjivih do neuklonjivih smetnji.
Pre crkvenog venčanja, mladenci odlaze da polažu takozvani bračni ispit, koji je u formi razgovora sa sveštenim licem. U zavisnosti od situacije, crkveno venčanje u trudnoći može biti uklonjiva smetnja, i par se može venčati u crkvi ukoliko dobije odobrenje. Krajnju reč daje samo svešteno lice, a samim tim i dozvolu za brak.
U nekim situacijama, poput činjenice da mlada nosi dete drugog muškarca, crkveno venčanje u trudnoći može predstavljati neuklonjivu smetnju, te se crkvenom braku u ovom slučaju ne može pristupiti. Ipak, treba imati u vidu da su u nekim verskim institucijama pravila dosta rigidnije tumačena, pa crkveno venčanje u trudnoći u bilo kojoj situaciji može biti zabranjeno.
Običaji za svadbu u opštini – sta je potrebno za opstinsko vencanje
Za razliku od crkvenog venčanja punog običaja, tradicija i simbola – običaji za svadbu u opštini nisu tako raznovrsni. Neko bira da pre samog venčanja u opštini stupi u crkveni brak, nakon čega odlazi u opštinu. Običaj je da povorka prati mladence do oba mesta gde ispred slavi i veseli se.
Na vratima crkve ili opštine kumovi bacaju metalni novac po svatovima, što treba da simbolizuje blagostanje koje mladence očekuje u zajedničkom životu. Bacanje bidermajera i drugi svadbeni običaji vrše se ispred željnog mesta. Ukoliko se bira samo civilno venčanje, onda se bidermajer, nakon potpisivanja, baca ispred opštine.
Da li su burme potrebne za opštinsko venčanje?
Kao što smo pomenuli, običaji za svadbu u opštini nisu simbolični, pa samim tim neće biti potrebe za burmama. Za stupanje u civilni brak potrebno je pripremiti samo adekvatnu dokumentaciju:
- Lične karte
- Dokaz o uplaćenoj taksi
- Izvod iz matične knjige rođenih
- Uverenje o državljanstvu koje nije starije od šest meseci
Burme, sveće, vino i belo platno potrebni su isključivo za crkveno venčanje, i deo su verske tradicije.
Današnje ceremonije najčešće su kombinacija tradicije i modernog pristupa venčanju. Svadbeni običaji u Srbiji deo su našeg kulturnog nasleđa, pa čak i ako niste ljubitelj tradicionalnih proslava lepo je da ove rituale poznajete i znate njihovo poreklo i simboliku – nadamo se da smo vam u tome pomogli!
